Intervju: Stefan Mihajlovski, diplomirani komunikolog, tv autor, pisac, kolumnista i aktivista za ljudska prava

Nedavno ste objavili roman „Ispod grla“koji za centar priče ima događaje unutar partnerskih odnosa dva gej momka. Kakvi su utisci?

Roman „Ispod grla“, na moju veliku sreću, pomerio je granice domaće književnosti. Nikada do sada, na ovim prostorima a i šire, publika nije imala priliku da čita o nasilju unutar LGBT+ zajednice. Roman je posvećen svim žrtvarama partnerskog nasilja, sa akcentom na partnersko nasilje u istopolnim vezama. Zadovoljstvo je moje da imam ovu „pionirsku“ poziciju i da, kroz književnost, otvorim ovo važno pitanje.

Šta za Vas znači bolja pozicija LGBT+ osoba?

Ništa van onoga što ima heteronormativna osoba. Čini se da se samim rođenjem, ako gledamo dominantan, nasilni diskurs u društvu, gej i strejt osoba razlikuju počevši od osnovnih ljudskih prava. A moja želja je jednakopravnost. I sloboda. Uz imperativ da brinemo i budemo pažljivi jedni prema drugima. 

Na koji način bi pozicija LGBT+ osoba mogla biti bolja?

Kada bih morao da biram jedan način, odabrao bih „pomeranje granica“ kroz kulturu i umetnost. Tu dolaze i zakoni, ne samo član 54a. Uz sve, senzibilisan javni govor, kao veoma važna stvar. Mislim da je dovoljno za početak.

Koliko su LGBT+ osobe vidljive u našem društvu?

U proteklim godinama svedoci smo sve veće vidljivosti, ipak, vidljivost sa sobom donosi onu čuvenu „sto ljudi, sto ćudi“. Postoje neki koji su, time što su bili „vidljivi“ naškodili LGBT+ zajednici u narednih deset godina. Međutim, svakako je dobro voditi razgovore na ovu temu.

A koliko su problemi ove zajednice vidljivi u kulturi, umetnosti i medijima?

Takođe sve više. I opet je problem na koji način. Kultura i umetnost skoro da su izbacili LGBT+ likove koji, kao marginalci, služe samo za „sprdnju“ i nemaju drugu funkciju. Takve situacije tek sada vidim kroz najgledanije domaće serije iz devedesetih i prvih godina 21. veka. I to se sada promenilo. LGBT+ likovi su, čak i u domaćim serijama danas predstavljeni, ne samo kao stereotipno isfeminizirani likovi, već i kao mačo muškarci. Međutim, to je manje važno. Važno je da su oni danas predstavljeni kao komplete ličnosti. 

Problem ostaju mediji. Oni danas žele da izveštavaju na ovu temu, ali tu se javlja drugi problem. Nedostatak kvalitetnih autora koji poštuju Kodeks ili jednostavno, manjak autovanih koji žele da u medijima pričaju o ovome. I onda uglavnom dobijemo kršenje prava kada je reč o tabloidnim tekstovima, ili, skoro prepisivačko „novinarstvo“ kada je reč o afirmativnom izveštavanju

Da li smatrate da aktivizam za prava LGBT+ zajednice treba u većoj meri prepoznati kao kulturu otpora ili kao popularnu kulturu?

Sve češće mi je Prajd, kao kultura otpora, prilično nejasan u pojedinim situacijama. Čini se da je u nekim zemljama postao agresija u agresiji. Ipak, nemam problem da prihavtim argument kako je Prajd potreban. Iako sam aktivista, do sada nisam učestvovao ni u jednom. Što ne znači da narednih godina neću doneti drugačiju odluku.

Popularna kultura je ovde mnogo važnija. Svaka kultura otpora ako želi da bude uspešna mora biti spremna da pređe u popularnu kulturu. A LGBT+ pitanje je tu na pola. Nije ni kultura otpora, nije ni popularna kultura. Tako da je mnogo bolje i manje pogubno da zauzme, u svoj svojoj neudobnoj udobnosti i paradoksalne izbornosti, ovu drugu stranu.

Da li je važno sebe staviti u identitetsku kategoriju?

Ne! Važno je osećati se prijatno. Ako je reč o autovanju, za mene je srećan izbor reći „ja sam kvir“. A onda čekati „mir, mir, mir, svi smo malo kvir“ kao odgovor na nenormativnost. Naravno, pozdravljam i one kojima su sva slova važna, ali je samo jedno baš njihovo. Kakvi srećnici!

Koji termin iz širokog spektra (interpolna osoba, kvir, rodna ekspresija…) je najteže približiti?

Uz dobru komunikaciju i otvoreno srce za prihvatanje različitosti ništa nije teško približiti. Ko tako razume „podele“, shvatiće jedno – svi smo mi ljudi.

Kako biste objasnili razliku između roda i pola? Kolika je važnost rodnih uloga?

Dugo sam mislio da to nije nikakva misterija, te da je jasno šta se odnosi na biološki, a šta psihološki i sociološki momenat. Mnogi su, danas, otkrili još dublje značenje svega toga. Nemam ništa protiv, samo ne bih da svojim odgovorom „pogrešno“ učim decu.

Na koji način reagujete kada Vi ili Vama bliska osoba doživi diskriminaciju?

Pošto ova držva „štiti pedere“, kako sam čuo više puta, kažem da ću slučaj diskriminacije prijaviti, izmislim neku astronomsku cifru kao naknadu za uvredu, ubedim ih da svaki slučaj dobija, predstavim realnog advokata koji je već navikao na moj način „odbrane“… I prestanu. Zaustave se. Onda žrtva i nasilnik zajedno piju kafu, uglavnom u miru ćaskaju. Čuju jedni druge. A ja budem ponosan na sebe kao komunikologa i na umeće da slažem (samo u ovako dobre svrhe, verujte mi).