Da li je moguće biti uspešan i u sportu i u školi?

U Somboru je veliki broj mladih uspešnih sportista i sportiskinja. Koliko je zapravo moguće balansirati između škole i sporta koji volite pričala nam je Sara Počuča, devojka iz Sombora. U nastavku možete da vidite njen tekst o tome kako je to baviti se biciklizmom.

Zovem se Sara Počuča, imam 18 godina i od nedavno sam student Fakulteta tehničkih nauka, a inače treniram biciklizam. U vode biciklizma sam uplivala 2016. godine nakon višemesečnog protivljenja i zabrane majke koja se plašila za moju bezbednost zato što je biciklizam jedan od najzahtevnijih i najopasnijih sportova. Ipak, na kraju je popustila i dozvolila mi da odem na prvi trening koji je, naravno, rezultovao ljubavlju na prvi pogled.

U početku mi nije išlo za rukom. Mnogi su mi govorili da nisam za to, da ima puno boljih sportova za mene, ako ništa drugo bar za moju konstituciju, pošto sam visoka, a navodno biciklizmom se bave samo osobe nižeg rasta. Nisam ih slušala. Bila sam uporna, nije postojao trening na koji ne bih došla iz nekog razloga i tako sam napredovala, velikom brzinom. Već sledeće, 2017. godine, našla sam se u sastavu reprezentacije za Olimpijske igre mladih (EYOF), najprestižnije sportsko takmičenje za sve sportiste evropskog kontinenta u kategoriji kadeta. Tamo sam, nažalost, imala peh (pad na poslednjih 200m trke) i izgubila šansu za dobar rezultat. Kada sam se dovoljno isplakala, podigla sam glavu i nastavila dalje sa treniranjem. Naredne, 2018. godine postala sam balkanski prvak na hronometru, “mojoj disciplini”, i uzela 3. mesto na drumskoj trci. U avgustu 2019. sam učestvovala i na svom prvom evropskom prvenstvu u Holandiji, a 2020. godine zauzela 20. poziciju na istom takmičenju, u Francuskoj.

To su samo neki od inostranih rezultata koje ću da spomenem, stavljajući u drugi plan to da sam već par godina uzimala sve titule na domaćoj sceni, postavši ubedljiv državni prvak u više disciplina.

Bez rada i discipline ne bih uspela to što sam ostvarila, ali isto tako mislim da ne bi bilo ništa od mene bez podrške pre svega roditelja, a onda trenera, prijatelja i svih ostalih. Tata je imao najveću ulogu. Svaku trku kojoj je mogao prisustvovati, to i jeste učinio i uvek je bio tu za mene. Čak je bio spreman doći u Pluj (Francuska, 2600 km od Sombora) samo da bi bio uz mene znajući koliko sam uplašena pred najvažnije evropsko takmičenje (bio je sprečen zbog novonastale situacije sa virusom i papirologije oko putovanja).

S druge strane, većina misli da onaj ko je dobar sportista nije dobar učenik. Ja sam to demantovala. Išla sam u gimnaziju i uspevala biti odlična učenica iako sam imala višesatne treninge, nekada čak i više puta dnevno. Za sve se nađe vreme, samo ako se to stvarno želi. Pored sporta i škole, nalazila sam vremena i za društvo koje mi je emotivno puno značilo za razvoj ličnosti.

Poenta svega je naći balans, ne treba ograničiti život samo na treniranje i zanemarivanje svega ostalog. Jedan od tih primera je škola. Sportisti koji u startu odustanu od škole se stavljaju u nezgodnu poziciju zbog mogućnosti povređivanja i završetka karijere. Moj savet mladima je da se podjednako bave i školovanjem i sportom, jer obrazovanje može samo pomoći u životu.