Intervju: Martin Stamenković, fotograf

Martin_Stamenkovic
Zapažen deo tvog rada je tema LGBT+ zajednice. Koliko je važna fotografija u podizanju svesti kod problema sa kojima se pomenuta zajednica susreće?

Svaka ugrožena zajednica ima umetnike koji ih podržavaju u vidu aktivizma i borbe za njihova prava. Ne ističem posebno fotografiju od ostalih umetnosti. U svetu fotografije i vidim sebe i smatram da mogu dati sebe kroz taj kanal komunikacije. Umetnost pruža pomoć, određenu utehu, sreću ili blagostanje.

Šta za Vas znači bolja pozicija LGBT+ osoba?

Za mene bolja pozicija LGBT+ zajednice u Srbiji je legalizacija braka ili bračne zajednice, manja diskriminacija, oštro sankcionisanje nasilja i zaštita prava.

Na koji način bi pozicija LGBT+ osoba mogla biti bolja?

Uvesti jasnije zakone koji štite manjine, poštovati ih… Takođe, raditi na poboljšanju kroz umetnost jer tako podižemo svest da problemi postoje.

Koliko su LGBT+ osobe vidljive u našem društvu?

Mislim da je veliki deo pripadnika LGBT+ zajednice veoma vidljiv. Energičnost je nešto što opisuje one koji su rešili da osvoje slobodu i prate svoja osećanja. 

A koliko su problemi ove zajednice vidljivi u kulturi, umetnosti i medijima?

Kada se umetnost okrene pretežno zaradi dobijate pomalo zastrašujuće „razgovore“ o osnovnim ljudskim pravima. Mediji, još uvek, nisu u potpunosti senzibilisani dok izveštavaju o „gej životima“. Nadam se da će se nesto skorije promeniti.

Da li smatrate da aktivizam za prava LGBT+ zajednice treba u većoj meri prepoznati kao kulturu otpora ili kao popularnu kulturu?

Mislim da nikako ne treba prepoznati kao otpor, već kao pop kulturu na svetskom nivou, gde se pokazuje koliko su sjajni i talentovani ljudi iz LGBT+ zajednice. Jako sam srećan kada vidim toliko zvezda u šoubiznisu koje su u svoje projekte uključili pripadnike LGBT+ zajednice i tako ih približile široj masi. 

Da li je važno sebe staviti u identitetsku kategoriju?

Autovanje je veoma važno. Kada bi svako priznao i rekao ko je, ljudima koji to ne razumeju ili smatraju bolešću, bilo bi svakako dosta bliže, jer bi imali makar jednu takvu osobu u okruženju. Ipak, pronalaženje sebe u svim mogućim kategorijama je dug proces, jer to nije samo pitanje LGBT slova koje je neko odredio.

Koji termin iz širokog spektra (interpolna osoba, kvir, rodna ekspresija…) je najteže približiti?

Iz mog ličnog iskustva, „trans“ pitanje je najteže objasniti. Mnogima nije jasno kako je drugi pol završio u nekom telu. Trudim se i trudiću se da radim na podizanju svesti kada je reč o ovom pitanju.

Kako biste objasnili razliku između roda i pola? Kolika je važnost rodnih uloga?

Proteklim pitanjem smo se na delić dotakli i ovog. Ne prati svačiji život i ono kako se neko oseća polni organ dobijen po rođenju. Kao što postoje odstupanja od „društveno prihvatljivog“ na mnoga pitanja, tako ćemo jednom shvatiti da su i, recimo, trans žene – žene.

Na koji način reagujete kada Vi ili Vama bliska osoba doživi diskriminaciju?

Kao često diskriminisan tokom života, osetim veliki bes i ljutnju, jer znam koliko boli. Danas kažem za sebe da je nemoguće da osetim diskrimininaciju zbog stava i samopouzdanja koje imam. To sam postigao vežbom. Uvek gledam da pomognem i uputim na grešku, ukažem na lepotu tolerancije, jer me svaka diskriminacija koju vidim, često vrati u vreme kada je ista bila sastavni deo mog dana.

Intervju je nastao u sklopu projekta “GendeRize Me! – Nacionalni trening o rodnom identitetu u omladinskom radu” koji realizuje Centar za razvoj zajednice LINK iz Sombora u partnerstvu sa Centrom za regenerativnu održivost gradova CeROG iz Novog Sada, a uz finansijsku podršku Evropske omladinske fondacije Saveta Evrope (EuropeanYouthFoundation).
Autori:
Stefan Mihajlovski i Darko Ilin